Odluka Narodne banke Srbije da hitno oduzme dozvolu za rad Alta banci pokrenula je lavinu pitanja o stabilnosti finansijskog sektora Srbije.
Male štediše i građani biće zbrinuti kroz državne garancije Agencije za osiguranje depozita, ali u pozadini finansijskog kraha krije se klasičan scenario juriša na banku – koji je napravio krupni kapital. Ključni uzrok blokade i hitnog katanca nije bila slaba aktiva, već ekstremna koncentracija velikih, sistemskih deponenata čije je naglo povlačenje novca presušilo likvidnost banke preko noći.
Za razliku od tradicionalnih banaka na svim pa i na srpskom tržištu koje se primarno oslanjaju na sitnu štednju građana, poslovni model Alta banke bio je izrazito centralizovan oko velikih pravnih lica. Prema poslednjim zvaničnim finansijskim izveštajima prije gašenja, ukupna aktiva banke iznosila je oko 214,93 milijarde dinara, što je približno 1,65 milijardi eura. Procene bankarskih analitičara pokazuju da su depoziti građana i malog biznisa sa ulozima do 50.000 evra činili tek 15 do 20 procenata ukupne depozitne baze. To znači da je preostalih 80 do 85 odsto cjelokupnog novca u banci – što u brojkama iznosi između 1,2 i 1,4 milijarde eura – otpadalo na velike deponente.
Među njima su bila velika privatna preduzeća, povezani entiteti unutar same grupacije, ali i državni giganti poput EPS-a, AMSS-a i Parking servisa.
Banka ne drži novac klijenata u gotovini unutar sefa; ona taj novac pretvara u aktivu i plasira ga u dugoročne stambene i privredne kredite, kupuje državne obveznice ili investira u nekretnine, kao što je to bio slučaj sa učešćem u vlasništvu beogradske Palate Albanija.
Kada je struktura banke postavljena tako da zavisi od svega nekoliko masivnih računa, sistem postaje ekstremno ranjiv na nagle eksterne potreze.
View this post on Instagram
U danima koji su prethodili hitnoj reakciji centralne banke, u javnosti su se pojavile ozbiljne optužbe o ubrzanom odlivu kapitala. Pominjao se zahtjev za hitnu konverziju i transfer čak 50 miliona eura na račune u inostranstvu, prema destinacijama u Sjevernoj Makedoniji i Rusiji.
Povlačenje ovako koncentrisane, milionske svote automatski je ispraznilo primarne gotovinske rezerve banke koje se drže kod Narodne banke Srbije.
Banka se našla u situaciji da ima ogromnu imovinu, ali nema likvidan keš. Ona ne može preko noći da proda zgrade ili da natjera građane da prevremeno vrate kredite kako bi isplatila deponenta koji zahteva svoj novac odmah.
Centralna banka je reagovala vanrednom kontrolom, zahtjevajući hitnu dokapitalizaciju i podizanje likvidnosti, što menadžment banke nije uspio da sprovede.
Pravne i finansijske posljedice ovog sloma potpuno su podjeljene u zavisnosti od kategorije u kojoj se klijenti nalaze.
Mali deponenti, odnosno građani, preduzetnici i mala preduzeća sa ulozima do 50.000 evra, trebaolo bi da su potpuno bezbjedni. Njihov novac se isplaćuje u punom iznosu najkasnije sedam radnih dana od odluke suda o otvaranju stečaja, a sredstva se povlače direktno iz Fonda za osiguranje depozita.
Sa druge strane, velike firme i državna preduzeća čiji ulozi prelaze 50.000 eura nalaze se u poziciji visokog rizika.
Prvih 50.000 eura dobijaju odmah pod istim uslovima, dok sve preko tog limita postaje blokirano.
Nakon što država isplati male štediše, Agencija za osiguranje depozita preuzima ulogu glavnog povjerioca. Država će u dugotrajnom stečajnom postupku rasprodavati preostalu imovinu Alta banke i naplaćivati kredite njenih dužnika kako bi namirila sopstveni fond.
Tek nakon toga, na red za naplatu dolaze preostala velika preduzeća i državne institucije koje će morati da čekaju ostatak sredstava iz stečajne mase, što u bankarskoj praksi retko znači stoprocentni povraćaj izgubljenog novca.
U situacijama kada banka počne da puca, privatni krupni kapitalisti i strani fondovi reaguju brže od državnog aparata. Privatne firme imaju fleksibilnost da elektronskim nalozima u roku od nekoliko minuta prebace sav novac na drugu banku čim osete rizik. S druge strane, državne institucije i javna preduzeća imaju komplikovane i spore birokratske procedure za promenu poslovne banke, zbog čega su najverovatnije upravo oni ti koji su ostali “zarobljeni” unutar sistema kada je NBS proglasila blokadu platnog prometa.
Zbog toga su u ovom slomu najveći problem dobila upravo javna preduzeća i državni entiteti. Oni će sada morati da uđu u dugotrajan stečajni postupak kako bi povratili milione iz imovine banke, što direktno otvara pitanje kako će se ovaj gubitak odraziti na njihovo svakodnevno poslovanje i budžet Republike Srbije.
